|
|
 |
Sinteza privatnog i opšteg
dobra
VUKAŠIN PAVLOVIĆ: Civilno
društvo i demokratija, Udruženje za političke nauke SCG,
Čigoja štampa, Građanske inicijative i FPN, Beograd,
2004)
Slaviša Orlović
Kratko vreme nakon knjige Društveni pokreti i
promene, Vukašin Pavlović je objavio novu knjigu Civilno
društvo i demokratija. To je prva celovita knjiga o civilnom
društvu kod nas. Prvi deo knjige bavi se klasičnim i
savremenim pojmom civilnog društva, drugi deo odnosom
demokratije i civilnog društva, treći, pitanjem socijalizma,
rata i etničkih konflikata, četvrti, odnosom civilnog društva
i demokratskih promena u postkomunizmu, a peti, problemom
potisnutog civilnog društva i autoritarnog poretka. Autor
ukazuje kako je povratak konceptu civilnog društva, iako ima i
elemente trenda i modnog talasa, mnogo više uzrokovan njegovom
teorijsko-analitičkom i normativno-mobilizatorskom dimenzijom.
Normativna dimenzija koncepta civilnog društva posebno dolazi
do izražaja u periodu tranzicije iz autoritarnih u demokratska
društva.
U osnovne preduslove
za nastanak i opstanak civilnog društva, autor, pored mira kao
opšteg uslova, navodi i privatnu svojinu i vladavinu prava. U
odnosu na državu, njegova uloga se ogleda ne samo u
ograničavanju moći države, već i u "obezbeđivanju zamene
(supstitucije) za mnoge funkcije koje su pripadale državi".
Ono, dakle, nije samo protivteža već i potpora državi, ali i
njen partner. Civilno društvo je bilo i ostalo "arena
razmene", pojam pun unutrašnjih tenzija i protivurečnosti koje
rade i opstaju zajedno: "Civilno društvo je okvir u kojem se
traga za sintezom privatnog i opšteg dobra; oblast zajedništva
ali i slobodne individue; polje prava, ali i eksploatacije;
javne etike i individualnih interesa; individualnih strasti i
javne brige" (str. 80). Pozitivni principi na kojima počiva
su: autonomija, asocijativnost, kontraktualnost, pluralizam,
individualnost i samoinicijativa, solidarnost,
samoorganizacija i dobrovoljnost, javnost, humanost i
humanitarnost i samopomoć. U neprijatelje civilnog društva
autor ubraja despotizam, rat, zatvoreno društvo, siromaštvo,
etnonacionalizam, korupciju, kolektivizam i necivilizovanost.
Autor razmatra i pojmove otvorenog društva, složenog
(kompleksnog) društva i rizičnog društva, ali i socijalnog
kapitala. U najnovijim debatama o civilnom društvu, ističe
autor, socijalni kapital je jedan od "najfrekventnijih
pojmova". On se operacionalizuje i meri kategorijama
obrazovanja, treninga i iskustva, ili kako ga Patnam definiše
kao trijadu mreža, normi i poverenja. Ova rasprava o
socijalnom kapitalu, po autoru, je doprinela obnovi
tokvilovske tradicije.
Govoreći o odnosu civilnog društva i
demokratije, Pavlović ističe se da je civilno društvo "nužan,
mada ne i dovoljan uslov za demokratiju". Među mnogobrojnim
demokratskim funkcijama civilnog društva, najznačajnija je
svakako ona kojom civilno društvo izgrađuje i podiže nivo
demokratske političke kulture, odgovarajuće demokratske
vrednosti, njegovo antietatističko značenje, autonomnost u
odnosu na političku sferu i pluralizam. Kako ističe autor: "Da
bi bio stabilan, svaki politički sistem mora da se pored
političkih oslanja i na nepolitičke stubove poretka" (str.
88). Danas se, smatra autor, pretpostavlja da su "u odnosu na
politiku:ekonomski subjekti (preduzeća) samostalni; sindikati
nezavisni; štampa i masmediji slobodni, univerziteti
autonomni; kulturna sfera nesputana, crkva od države odvojena;
ljudska prava i građanske slobode zagarantovane" (str.
117).
Autor podseća kako je
implozija socijalizma simultano bila praćena eksplozijom
nacionalizma, koji je, kao u biti kolektivistička politička
formula pokazao "nedostižnu prednost na izborima". Po njemu,
postkomunistička društva se nalaze u faktičkom stanju u kome
su i (nova) država i civilno društvo još uvek slabi i
nerazvijeni i teško je reći šta nam je preče i potrebnije: "da
li moderno organizovana država ili razvijeno civilno društvo"
(str. 232). Da bi se ušlo u demokratsko društvo, potrebno je
da postoji jasna ideja i strategija glavnih političkih aktera,
ali i većinska ili bar značajna masovna podrška građana. Sa
snažnim autorskim pečatom Pavlović nudi veoma plodnu,
uverljivu i primenljivu teoriju kada govori o uslovima i
strategijama demokratskih promena. Kada je reč o uslovima,
autor ističe da kvalitet i brzina demokratskih promena zavise
od mnogo činilaca: karakter prethodnog režima bitno utiče na
kvalitet i domete demokratskih promena; kvalitet demokratskih
promena u značajnoj meri zavisi od načina na koji je izvršen
demokratski preokret mirno ili nasilno; šanse za uspešne
demokratske promene i razvoj su utoliko veće ukoliko je
ekonomija društva u boljem stanju; kvalitet demokratskih
promena zavisi od kvaliteta političke klase koja je vodi, kao
i od primenjene političke formule; u periodima etnifikacije
politike visokog intenziteta uslovi za demokratse promene su
izrazito nepovoljni i obrnuto; civilno društvo u političkoj
demokratiji uspostavlja neophodna ograničenja državne akcije;
mogućnosti demokratskih promena i njihov uspeh u značajnoj
meri može da zavisi od međusobnih odnosa određene države i
međunarodnog okruženja.
Kada
je reč o strategijama, one mogu biti reaktivne i proaktivne.
Reaktivne strategije su iznuđene, pasivne i defanzivne. To su
strategije iščekivanja i naknadnog prilagođavanja, one su
kratkoročne, po pravilu, površne i nedovoljno promišljene tako
da gotovo da strategije u pravom smislu i nema. Proaktivne
strategije su "anticipirani odgovori koji maksimalno nastoje
da učestvuju u kreiranju budućih situacija". One su dugoročne,
ofanzivne i sveobuhvatne. U tom duhu autor nudi svoju već od
ranije poznatu formulu i analogiju političke i civilne
strategije (str.283-303).
Istovremeno, autor ne propušta ni da se
kritički osvrne na to šta se sa civilnim sektorom kod nas
desilo i dešava. Nevladine organizacije pokazuju, smatra on,
visoku fragmentiranost i nesposobnost da se povezuju i
udružuju svoju socijalnu energiju, čime sebe guraju na
marginu, njihova materijalna osnova je slaba i one zavise od
finansijske pomoći, pre svega, iz nedomaćih izvora. Jedan deo
civilnog sektora je nakon političkih promena ušao u strukture
vlasti; došlo je do smanjenja interesovanja misleći da je
nakon promena stvar gotova; čak je došlo i do oponašanja
civilnih od strane necivilnih grupa, što je započeto još u
starom režimu.
|
 |
Priča iz videoteke "Green
Goblin"
Ratko Radunović: Mi
nismo bolesni, Narodna knjiga, Beograd, 2004.
Mića Vujičić
Dramaturgija romana koji u sebi sadrže kratku
istoriju nauke samo je na prvi pogled jednostavna. Otvori
vrata neke misterije i lagano je razrešavaj, a između pametno
poređaj didaktične digresije, i najjednostavnije rečeno, igraj
se sa svojim čitaocem, strogo pazeći da ne preteraš sa
odugovlačenjem razrešenja priče. Dok čitalačka duša željno
traži rasplet, zadržavaj je istorijom matematike iliti neke
druge nauke, te je tako usput i nenametljivo pouči. Radunović
u senci priče ne nudi čitaocu matematička ili filozofska
znanja. Filmofil Ratko Radunović (1976), književni i filmski
kritičar, scenarista filma "Rođeni sjutra", iza glavne priče
nudi svojevrsnu (fragmentarnu) istoriju žanr filma. Od
"Predatora" na ovamo i nazad.
Radnja romana "Mi nismo bolesni" vrti se oko
filmofilske trojke iz Podgorice kojoj na pamet pada da otvori
bogat (piratski) video klub "Green Goblin" i svoj život
potpuno posveti filmu. Tri glavna junaka "žive" u video klubu,
među repertoarskim filmovima. Nadenuli su sebi imena čuvenih
filmskih radnika, stvarnost sagledavaju kroz kadrove i
omiljene scene. Njihov život je postao, ukoliko to i ranije
nije bio, reč od četiri slova: f i l m. Radunović vešto uvodi
junake u priču, precizno slika njihove karaktere, a onda
dolazi "dan kad su oni počeli da snimaju" - dan kad cela priča
počinje dodatno da se zapliće.
Ratko Radunović je uspeo da složi nelinearnu
dajdžest "istoriju" palp filma vešto iskoristivši svako prazno
mesto u romanu da ga oboji filmskim znanjem. Dok se njegovi
junaci Daglas Slokomb i Stiven Kemper spremaju za novi korak u
priči, autor čitaocu nudi kratak osvrt na filmska ostvarenja
koja po poetici odgovaraju filmskoj vrsti kojom se bavi,
zajedno sa obiljem zanimljivih, gotovo "verovali ili ne"
filmskih podataka. Iz stranice u stranicu sve više se u
njegovom romanu-filmskom bedekeru uspostavlja logičan
istorijski niz među rediteljima, glumcima, montažerima i
ostalima, iako od samog početka ponuda movie zanimljivosti i
citata izgleda haotično. Radunović je veoma vešt kada se radi
o vođenju priče, ali je zanimljivo kako koristi svaku priliku
da u tu priču utka nešto u vezi sa "Predatorom", filmom "Umri
muški" ili "Indijana Džons"... On prelama film i kroz opise
junaka i kroz opise video kluba i nikada mu ni ništa nije u
senci.
No, ono što jeste
najveći domet Radunovićeve knjige svakako jeste izbor priče.
Žanr film ima precizno napisanu poetiku, sa tvrdim pravilima,
iz kojih se rađaju uvek slična, a opet orginalna, žanr
ostvarenja. Ovaj pisac, inače vrstan poznavalac žanra, koristi
upravo tu poetiku, koja je tema njegovog proučavanja, da na
osnovu nje napiše svoju priču u romanu. Tako ni u ovom slučaju
nema razmimoilaženja. Priča o trojki iz "Green Goblina"
poklapa se sa filmskim svetom kroz koji nas autor vodi. Ta
bitna odlika ovog romana podupire roman kada je on bedeker,
ali i bedeker kada isti postane
roman.
|
|
POLEMIKA: Zašto kritičari
prećutkuju nove srpske priče
Daleko od očiju
 |
|
| Uzbudljivi obrasci proze:
Slikarski rad Eve Ras (Galerija naivne umetnosti u
Kovačici) |
|
|
|
| Vasa Pavković
Jedna od stereotipnih priča srpskih kritičara
je da naši izdavači ne posvećuju dovoljno pažnje domaćim
pripovedačima. A kažu isti, pripovetka je još od vremena Laze
Lazarevića elitni prozni žanr srpske književnosti. Potom ti
glasovi navedu imena Bore Stankovića, Sremca, Matavulja, pa
Andrića, Kiša, Albaharija kao prevashodnih pripovedača. Ali
šta biva kada se pred čitaocima pojave sasvim nove knjige
naših pripovedača?
Pomislili
biste da se isti kritičari utrkuju da napisanim kritičkim
tekstom podrže takvu knjigu, pogotovo ako je reč o vrednom
ostvarenju. U realnosti se međutim to ne zbiva. Pojavi se,
naime, sjajna pripovedačka knjiga i nijedan od onih koji
kukaju i bogorade nad "neprincipijelnim" ponašanjem izdavača,
koje "biva zanima" samo roman i komercijala, nijedan kažem ne
reaguje. Izuzetak su jedna ili dve knjige koje dobiju neku
visoku nagradu. U poslednjim mesecima zasluženu kritičku
recepciju na taj način su ostvarili Ljubica Arsić za
"Tigrastiju od tigra" i Mihajlo Pantić za "Ako je to ljubav".
Ljubica Arsić dobitkom Zlatnog pera, a Mihajlo Pantić dobitkom
Andrićeve nagrade. No šta je sa desetak drugih pripovedačkih
zbirki koje su izdavači uprkos nepovoljnom stanju
(neinteresovanju kritike i publike) ipak objavili? Njima je
posvećen ovaj tekst.
Jedan od
najeklatantnijih primera takvog odnosa je kolekcija
pripovedaka Kao iz kabla BRANKA ANĐIĆA. Reč je o trećoj i po
mnogo čemu najboljoj piščevoj knjizi. Budući da Anđić živi u
Buenos Airesu, odakle nam on i njegova supruga Ljiljana
Popović Anđić šalju i prevode najrecentnijih latinoameričkih
prozaista, čini se kao da je kritički muk dvostruko dublji. U
opsežnim prozama, čija je scena praktično ceo svet, sa
zanimljivim fabulama i junacima, u jednoj su junaci šahisti
Najdorf i Tartakover, recimo, Branko Anđić je pokazao zrelost
uobličavanja priča koje istovremeno koriste neka iskustva
psihološke proze i imaju ambiciju da postignu alegorijski
efekat priča o surovosti i neizvesnosti
egzistencije.
Dobro reći ćete
vi, Branko Anđić je svojim kolegama daleko od očiju i srca, pa
je daleko i od potrebe da mu kritičarski "odgovore", ali šta
onda reći o zbirci pripovedaka "Sledbenici Herkalija Hromog"
EDVARDA JUKIĆA ili knjizi RATKA Ž. MITROVIĆA "Kada je želeti
još pomagalo". Jukiću je to peta prozna knjiga, a Mitroviću
druga, Jukić živi tu u susedstvu, u Pančevu, a Mitrović ovde,
u Beogradu. Pripovetke Edvarda Jukića precizno i osetljivo
istražuju nedavnu prošlost, funkcionisanje "biografija" u
socijalizmu. Koristeći se seriozno dokumentarističkim
postupkom i krstareći jugoslovenskim prostorima, Jukić, rekao
bih, bez pristrasnosti pripoveda o onome što je formiralo naše
živote i odredilo današnjicu u ravni neposrednog iskustva
utopijske diktature. Polazeći u fikcioniranju od sibirskih
tajgi i dopirući do Dorćola, govoreći o životu na gradilištima
ali i redakcijskim atmosferama, recimo, Mitrović pokazuje da
je u njemu srpska proza dobila pisca od kojeg se u prozi
uopšte može puno očekivati.
Videli ste da nemam jasne odgovore na pitanje
zbog čeka moje kolege kritičari ćute kada je reč o
pripovedačima srednjih godina, a šta tek reći o onima koji u
našoj beletristici imaju izuzetno mesto kao što je MIROSLAV
KARAULAC , ili su, nasuprot tome, vrlo mladi a već na početku
se potvrđuju kao pisci od talenta, kao što je s RAŠOM KOMINCEM
RADOSLAVOM. Ne znam zbilja kako bih objasnio takvo, dvogubo
kritičko slepilo. U knjizi "Pismo sultanu", svojoj tek drugoj
zbirci priča, uz dva romana i više knjiga poetske proze,
odnosno knjigama koje su se precizno bavile ranim Andrićem,
Miroslav Karaulac ispituje prolazne opsene urbanih susreta,
iluzornih životnih pregnuća, jadne iluminacije akademijskih i
drugih životnih investicija ili gradi složen metafizički fon
opšte prolaznosti i balkanske nesolidnosti. Ciničan i uvek
nov, Miroslav Karaulac je u "Pismu sultanu" načinio jednu
vrstu proznog čuda - još samo da neko, recimo ja, to javi
publici i kritici. S druge strane Raša Kominac Radoslav u
"Životu strogo kontrolisanog minimuma" nastoji i uspeva da
rekonstrukcijom kamernih bračnih i ljubavničkih situacija, na
fonu apokalipse devedesetih, u Beogradu, uobliči interesantne
kratke priče novinskog formata, dijaloški žive a smisaono
ubedljive. Kominac se ovom zbirkom najavljuje kao najrečitiji
nastavljač albaharijevske priče.
Dobro, reći ćete vi, za Rašu Kominca ima
vremena, imaš li nekog pisca koji nam je duže pred očima, a da
ga kritika zanemaruje? Ima ih naravno, odgovaram. Recimo,
jednu od najoriginalnijih knjiga, kojom bolno zadire u
vlastiti život, sa promenjivim žanrovskim obrascima, objavila
je EVA RAS. Mislim na knjigu koja ima dva izdanja, "S vrha
mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob", a da niko,
ili skoro niko, nije napisao ni reč. I kada u toj knjizi
koristi intencionalne obrasce stvarnosne proze i kad se služi
epistolarnim oblikom, tragajući za tajnom koja je muči, i kada
piše poput realističkih pisaca i kada se posluži anegdotom,
Eva Ras je drugačija od scene na kojoj se javlja, a dovoljno
uzbudljiva, sem za naše mrtve, ležerne kritičke
figure.
Otići ću pred kraj
osvrta opet "preko bare" i reći nešto o još jednoj prećutanoj
knjizi, zbirci "Kineski šah", DAVIDA MLADINOVA. Pažljivo
raporedivši priče u nekoliko ciklusa, govoreći o sumornoj
poratnoj situaciji u Dalmaciji sredinom 20. veka, potom o
životu Jevreja, ovde ali i po belom svetu, David Mladinov,
koristeći se najboljim oblicima modernističkog pripovedanja,
govori o strepnji i nadi, o nemogućnosti da se ljudi razumeju
i mogućnosti da se nekada u tišini i bez posredstva jezika
sprijatelje. Nomadski usmerena, poput knjige Kao iz kabla,
zbirka Kineski šah zaslužuje punu pažnju svakog ko voli
aktuelnu prozu, svetsku ili srpsku, svejedno.
Ukratko i na kraju. PREKINUO SAM taj muk
svojih kolega... Još kada bi se neki odazvao i odgovorio mi,
gde bi nam bio kraj?
|
|
"Francuska svita",
posthumni hit i knjiga godine u Francuskoj preispituje
višijevsku prošlost ove zemlje
Priča iz emigrantskog kofera
Irene Nemirovski
 |
|
| Francuska Ana Frank: Irena
Nemirovski na pastelu Džejmsa Vilijamsa (dole), i na
fotografiji |
|
|
|
| Vesna Roganović
Jedno od najprestižnijih francuskih knjževnih
priznanja, "Renodo", dodeljeno ovog meseca posthumno
objavljenom romanu Irene Nemirovski "Francuska svita", bilo je
samo kruna talasanja koje je prašnjavi rukopis, čuvan 62
godine, iz pera francuske spisateljice jevrejskog porekla,
stradale 1942. u Aušvicu, izazvao objavljivanjem u ‘Editions
Denoel’ u Francuskoj, potom i u svetu, da bi potom i dvadeset
svetskih izdavača (brojka nije konačna), posle senzacije na
Frankfurtskom sajmu, izlicitiralo prava za prevode u isto
toliko zemalja (kao Alfred A. Knopf za SAD, Rendom Hauz za
englesku...)
Zašto je pregršt
fiktivnih sudbina, pod nevinim bahovskim imenom toliko
uzbudila Francuze? Zašto je Nemirovski, koja je za života
(1903-1942) već doživela književnu satisfakciju - i vekovima,
potom, smatrana istinskom "Fransoaz Sagan svoga doba" - sada
postala francuska "Ana Frank" i "novi Tolstoj" (mada je za
njenog biografa Vajsa, ona pre Verkor, po francuskom
senzibilitetu svojih romana)?
IZ SALONA U LOGOR
SMRTI
Ristovićevi
stanari donjih spratova istorije
Ristović prati njenu sudbinu posle
bekstva iz ustaškog Zagreba, kada je "bez osvrtanja, sa
malo prtljaga, nekako uspela da se domogne Kvarnerskog
primorja, pretrpevši na svakom zastanku autobusa i voza,
svakom ulasku nepoznatog ili uniformisanog lica u
pretrpana vozila, napade užasa". Drama se nastavlja u
Trstu, pa u Torinu, borbom za bilo kakvu vizu za put do
Španije, Bilbao, gde je trebalo da usledi spasonosno
ukrcavanje na brod za Ameriku. U poslednji čas odlučila
se za put preko višijevske Francuske, odbacivši već
dobijenu švajcarsku vizu, u vreme kad su tamošnji
kolaboratori rešavali da zatvore granice za bekstvo
preostalim Jevrejima na svom tlu. Već u leto 1942.
krenuli su prvi transporti Jevreja ka Poljskoj, među
njima bilo su i 133 jugoslovenska državljanina. Njena
mala sudbina, postaje od tog momenta predmet brojnih
dopisa, intervencija, diplomatisanja... od onih
poduzetih od strane francuskih vlasti koje su
insistirale kod španskog ambasadora u Višiju da ‘...ovoj
strankinji snabdevenoj ispravnom ulaznom vizom za
Španiju treba da bude odobren prelazak granice’, potom
1943. i brojnih intervencija prijatelja porodice Friš iz
Amerike, pa i generalnog konzulata Ekvadora iz
Barselone, s molbom da joj se odobri odlazak iz logora
Noe na jugu Franacuske u kom je Boriska smeštena.
Istovremeno, navodi Ristović, jugoslovenska vlada u
izbeglištvu pokušavala je preko Svete stolice i svog
otpravnika poslova, monsinjora Moskatela, da pomogne
manjoj grupi jugoslovenskih Jevreja, među njima i
Frišovoj, da napuste Francusku. Nije pomoglo, baš kao ni
intervencije Španske ambasade u Višiju tadašnjem
Francuskom ministarstvu inostranih poslova. Dok čeka
ishod, Boriska iz logora Noe, u paviljonu 36, piše
slične apele i molbe španskim i francuskim
vlastima.Drama se prolongira čitave 1943. Posredstvom
Branka Čubrilovića, tadašnjeg ministra poljoprivrede,
zainteresovan je i sam Milan Grol, ministara inostranih
poslova jugoslovenske vlade u izbeglištvu, ali, bez
rezultata jer je u međuvremenu, kako su zvanično
obavešteni, sudbina tih Jevreja prešla iz francuske u
nadležnost Nemaca. Prestanak arhivskih tragova o njoj
posle januara 1944. navodi Ristovića na zaključak da je
"ili uspela da konačno dobije dozvolu za odlazak iz
logora i Francuske - što je, imajući u vidu situaciju
koja je uz pojačane pritiske Nemaca da se Francuska
očisti od preostalih Jevreja - neverovatno, ili da je
svoje dugo putovanje završila u nekom od logora smrti u
Poljskoj u koje su dotadašnji zatvorenici iz okoline
Tuluze (Septfonds, Brens, Recebedul i Noe) upućivani ka
Istoku sve do leta 1944.
godine."
|
"Odlazila je u prirodu i pisala od jutra do
mraka", svedoči njena mlađa kćerka Deniz Epštajn (75) o ovom
periodu, opisujući kako su roditelji svoje strepnje
saopštavali jedno drugom iskuljučivo na ruskom, ne bi li
devojčice poštedeli straha.
"Majčino lice bilo je bledo, izgubilo je
osmeh. Moj otac, koji je obično pevao, bio je veoma tih. Kada
su došli po nju, nije bilo suza. Bilo je to tiho ‘adieu’.
Zamolila me je da brinem o Tati i rekla Elizabet da ide na
put. Sigurna sam da je znala da nas zauvek
napušta."
Već 19. avgusta (ili
16. avgusta, hronike smrti nisu uvek precizne), Irena
Nemirovski umire u Aušvicu, od tifusa. Oktobra iste godine i
Mihaela Epštajna sa braćom i sestrom odveli su na istu adresu.
Izvesno je da su ubrzo svi iščezli u gasnim komorama
Aušvica.
MUZIKA
UŽASA
Devojčice su pošteđene
zato što su jednog nemačkog oficira podsetile na njegove
anđeoske ćerkice. Skrivajući ih i seleći ih po podrumima,
skrovištima, manastirima, o njima su do kraja rata brinule
jedna učiteljica i jedna guvernanta, uz pomoć francuskog
Pokreta otpora. U koferu koji su svuda nosile, bile su slike,
odeća i kožne sveske sa poslednjim rukopisima njihove majke.
Misleći da je sveska dnevnik, nisu imale snage da je otvore i
suoče se sa poslednjim majčinim zaveštanjem u rečima, obojenim
"divnom lucidnošću koja je samo pojačavala osećanje ogromne
napuštenosti", kako se danas seća starija kćer Deniz Epštajn
(75).
Posle rata, devojčice su
tragale za roditeljima na Gar de l’Estu i Hotelu Lutecija u
Parizu, stecištu preživelih logoraša i deportaša. Tek godinama
kasnije sklopile su mozaik kraja svojih
roditelja.
"Ponekad, da biste
preživeli, morate da odložite stvari koje su isuviše snažne u
fioku. Ne možete da ih preživljavate sve vreme. Otvorila sam
rukopis 1975. ali mi je bilo isuviše bolno da ga čitam i
ponovo sam ga sklopila, ne znajući da su tu dva romana",
objašnjava ona u jednom intervjuu.
Krajem osamdesetih godina, mlađa sestra,
Elizabet Žil, počinje da piše memoare o majci, koristeći neka
pisma i beleške iz kofera (objavljuje ih 1992. u "Le
Mirador"). Sredinom devedesetih i Deniz Epštajn poseže za
istim beleškama i uz pomoć lupe reč po reč transkribuje
rukopisne beleške drugog dela "Francuske svite" (prvi rukopis
je majka bila prekucala). Ponovo ih sklanja, da bi ih ovog
aprila dala u štampu "lišivši se ogromnog tereta", uviđajući
koliko je uverljivo njena majka umela da "uđe u unutrašnjost
ljudske duše i od reči pravi muziku". I da ih tek sada doživi
"kao čitalac, a ne kao mamina kćerka."
Posle dva toma "Svite", "Oluja u junu" i
"Dolce", trebalo je, po zapisima autorke, da uslede i
"Zarobljeništvo", "Bitka" i "Mir", pa uzoru na "Rat i
mir."
"Oluja u junu" prati
sudbine nekoliko pojedinaca i porodica koji beže limuzinama
kroz haos i mase izbeglica dok nemačke trupe napreduju ka
Parizu.
OD PROČIŠĆENJA DO
KONTROVERZE
Romaneskni tempo
usporava se u nastavku "Dolce", u ratnoj atmosferi malog
francuskog sela nazvanog Busi, sa njegovim aristokratama,
zemljoposednicima i seljanima. Kritika ga opisuje kao grupni
portret njihove ljubomore, ozlojeđenosti, otpora i
kolaboracije, izazvanih prisustvom nemačkih oficira i vojske.
Ono što je izuzetno u pristupu autorke je da ona, u momentu
kad shvata da je potencijalna žrtva drame koju književno
uobličava, opisuje nemačkog oficira kao čoveka izuzetno
kultivisanog i kadrog da razume.
"‘Francuska svita’ je ambiciozan poduhvat",
piše američki profesor Džonatan Vajs, sa Kolbi koledža u
Mejnu, SAD u svojoj biografiji Nemirovske, knjizi koju su
izdavači svojevremeno odbili kao "nekomercijalnu" ,ali će zato
u februaru na velika zvona biti objavljena u Francuskoj.
"Roman Nemirovske bavi se suštinom: Ne onim zašto su Francuzi
izgubili bitku 1940. već kako su se ponašali posle toga. Kada
je rat završen i Slobodna Francuska pod Šarlom De Golom
umarširala u Pariz, mnogi članovi višijevske vlade zatvoreni
su ili pogubljeni. Ali to ‘pročišćenje’, kako je nazvano, nije
okončalo kontroverzu."
|
|
Nova osećajnost, nadstvarnost
i dijalog
Jelena Novaković,
Intertekstualnost u novijoj srpskoj poeziji (francuski krug),
Gutenbergova Galaksija, Beograd, 2004, 339 str.
 |
|
| Mari Lorensan: Apoliner i
ostali |
|
|
|
| Marija Džunić-Drinjaković
Gusti preplet francusko-srpskih književnih
relacija predstavlja veliki izazov ne samo za one istraživače
koji nastoje da u njemu otkriju neku do sada neuočenu nit, već
i za one koji žele da na nekom od njegovih segmenata oprobaju
novije teorijske instrumentarijume. Ispitujući glavna obeležja
određenih književnih i umetničkih pravaca (romantizam,
simbolizam i nadrealizam), kao i njihove osobenosti i razlike
kod nekih od najznačajnijih pesnika u dvema književnostima,
Jelena Novaković se u svojim novijim radovima opredelila da
mrežu brojnih kontaktnih i tipoloških francusko-srpskih
relacija sagleda kroz prizmu teorije o intertekstualnosti,
koja svetlost prelama koliko na neko drugo pismo toliko i na
njegovo dopunjavanje i preobražavanje.
Jake intertekstualne veze između Disa i
Bodlera autorka analiziraju se kroz mnoštvo tematskih
sličnosti zasnovanih na duboko pesimističkom doživljaju sveta
ovih "ukletih pesnika". Te relacije sagledavaju se prevashodno
kao tipološke, ali se njihova geneza uočava i u postojanju
nekih zajedničkih mentalnih predispozicija koje uslovljavaju
bolni rascep izmedju žudnje za apsolutnim i trivijalne
egzistencije, u kojoj ta žudnja ostaje nezadovoljena. Spone
između Artura Remboa i Rastka Petrovića, identifikovane u
nekim zajedničkim temama, motivima i slikama, ispituju se
takođe unutar tematskog registra koji je s jedne strane
uslovljen ličnim osobinama, a s druge i tipološkim odlikama
književnosti koja pokazuje otpor prema
pozitivizmu.
Posebnu pažnju
zaokupljuju relacije na tematskom i poetičkom nivou izmedju
Apolinera, Bleza Sandrara i Radeta Drainca, čije ispitivanje
pokazuje da se pomenuti srpski pesnici, i pored nesumnjivog
prisustva mnoštva zajedničkih avangardnih motiva i tema i te
kako "udaljavaju od svojih francuskih intertekstualnih
korespondenata da bi išli vlastitim putem i okrenuli se
balkanskim i slovenskim izvorima".
Onirizam Laze Kostića autorka sagledava kao
intertekstualni indikator koji se tipološki uključuje u
romantičarsku rehabilitaciju iracionalnog i upućuje na
onirizam francuskog romantičara Žerara de Nervala. Kroz
minucioznu analizu dijahronijskog dijaloga koji oni
uspostavljaju Jelena Novaković ukazuje na sličnosti i razlike
u moduliranju njihovih isprepletanih glasova: dok Nervalovo ja
biva odvučeno u ponor ništavila i smrti, Kostićevo ja,
ostajući da lebdi izmedju ovostranog i onostranog, telesnog i
duhovnog, ipak uspeva da tu antinomiju ukine u pesničkom
stvaranju, ne podležući zovu tmine i ostvarujući totalitet sna
i jave.
Odjeci francuske
pesničke misli analizirani su i u pesničkom delu Borislava
Radovića. Ukazujući na mnoge prikrivene ili otvorene aluzije
na pesnike bliske simbolizmu, autorka pokazuje kako se
tekstovi francuskih pesnika uključuju u kontekst jedne nove
pesničke misli i osećajnosti koja ih ne samo aktualizuje, već
i obogaćuje mnoštvom novih značenja.
Veze između predstavnika novije srpske i
novije francuske poezije najčešće su bile dijahronijske, ali
bilo je perioda i kada su one razvijale uporedo, kao što je
slučaj s nadrealizmom, što autorki pruža mogućnost da ovaj
srpsko-francuski intertekstualni sinhroni dijalog sagleda kroz
prizmu odnosa Momčila Nastasijevića prema njegovom ključnom
konceptu, podsećajuci da je Nastasijević termin nadstvarnost
upotrebio još 1922. godine u svom eseju "Nekoliko refleksija o
umetnosti", "izrazivši njime istu onu težnju ka prevazilaženju
alijenacije i pronalaženju izgubljenog jedinstva koja se
ispoljava i u nadrealizmu".
Dijaloški momenat, možda najizraženiji u
takozvanoj eksplicitnoj intertekstualnosti, analizira se na
primeru Lalićeve poezije, koja se veoma često poziva na druge
poetske tekstove, bilo neposrednim citatima, bilo preuzimanjem
određenih tema, motiva i slika. Autorka pokazuje kako se
izmedju Lalićeve pesme "Tri snimka klipera Cutty Sark" iz
zbirke Pismo i hipoteksta, tj. Bodlerove pesme "Albatros",
uspostavlja metonimijski odnos, pri čemu Lalić - za razliku od
Bodlera - ne otkriva smisao svog simbola.
Uspešno sjedinivši tematski pristup s
formalno-strukturalnom perspektivom, a bogato dokumentovanom
građom otklonivši opasnost od
impresionističko-subjektivističkih vrednovanja, autorka je,
kroz iscrpnu analizu u kojoj je ispitivanje uticaja (najčešće
jednosmernih) zamenjeno ispitivanjem aktualizovanja,
transponovanja i transformisanja pojedinih književnih
elemenata u novom kontekstu, pokazala kojim svojim kvalitetima
srpska književnost XX veka sustiže francusku, te njena studija
predstavlja vredan doprinos čvršćem utemeljivanju naše
književnosti u evropski kulturni
prostor.
|
|
Miško Šuvaković,
teoretičar umetnosti o zamci neostvarenih devetnaestovekovnih
idealiteta i pravu na savremenost
Umetnost je oduvek područje
borbe za moć
Nadežda Radović
Polemika u književnom ili umetničkom svetu je
sredstvo borbe za prava, za moć ili za promenu odnosa između
margina i centara. Srpska kultura, posebno književna,
zasnovana je na fetišiziranim ili kanonski postavljenim
rano-modernističkim, patrijarhalnim, a to znači "kao muškim"
normama. Pitanja o književnosti i umetnosti koja bi se
interpretirala sa stanovišta feminizma, ženskih studija,
rodnih studija, gino, feminističke ili queer kritike je nešto
što se ne uklapa u ovdašnji dominantni kao tradicionalni
koncept univerzalne visokoestetizovane umetnosti. U ovoj
sredini se kao dominantni pristup tumačenju i vrednovanju
umetnosti zadržavaju humanistički idealiteti velikog,
autonomnog i univerzalnog umetničkog dela - remek dela.
Zamisao remek dela, konstituisana kroz estetike i istorije
umetnosti XVIII veka, je konstrukt dominantno muške
patrijarhalne i buržoaske kulture. Muški kriterijumi ili
heteroseksualni kriterijumi konstruisani po uzoru na
dominaciju muškog identiteta se ne problematizuju, već se
prihvataju kao univerzalne estetske, umetničke ili književne
vrednosti - kaže u razgovoru za Danas Miško Šuvaković,
teoretičar umetnosti, profesor primenjene estetike na
Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i teorije umetnosti na
Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti,
odgovarajući na pitanje kako to da polemički intervjui na
stranicama Danasa o ženskoj literaturi, gino i feminističkoj
kritici koji traju već više meseci, ne izazivaju nikakve
reakcije mainstream kritičara..
Fantazmi
tradicije
|
 Zato se ženska
kultura, umetnost ili književnost posmatraju ili zastupaju,
najčešće, prebrojavanjem koliko žena ima u muškim
antologijama.
Nacional-realizam
|
- Oficijelna
ili mainstream kritika ovde je vođena tim užasnim i
ograničavajućim idealitetom remek dela kako je taj idealitet
zamišljen u XVIII i XIX veku. Prisetimo se samo provokativnih
tačaka iz prve polovine XX veka. Uzmimo, na primer, Rastka
Petrovića i Isidoru Sekulić. Možemo ih posmatrati u
bezvazdušnom prostoru univerzalnog izraza, na primer,
univerzalnog suda kod Isidore Sekulić ili univerzalnog
pesničkog modernističkog efekta kod Rastka Petrovića. Ali, šta
ako se priča obrne i ako postavimo pitanje o prepletima
njihovih realizovanih i fikcionalnih rodnih identiteta. Ako
teorijski problematizujemo diskurs koji su stvarali - on kao
pesnik i ona kao kritičarka prema njihovom stvarnom,
fikcionalnom, konstruisanom, pokazanom ili sakrivenom rodnom
identitetu. Setite se stihova Rastka Petrovića "Da, lirike /
Naš Hrist sad u vrtu / Okrugao i crn od mahagovine / - Muški
mu znak dopire do kolena - " iz "Spomenika Putevima". Ovi su
stihovi izazvali osudu Sinoda Srpske pravoslavne crkve. Kako
se oni mogu čitati... kao univerzalni glas pesnika ili, ako
primenimo ‘znanja’ iz studija roda, onda ćemo se suočiti sa
pitanjima o izvođenju transgresivnog, hibridnog rodnog
identiteta. Onda slika književnosti izgleda drugačije. Ali,
tada više nemamo vertikalnu piramidu univerzalnih neupitnih
vrednosti. Tada ulazimo u horizontalne interpretativne priče
uspostavljanja i odlaganja različitih jastva.
- Kritičar sebe
pokazuje kao ‘književnog skretničara’, a to je pitanje o moći
u onom smislu u kome se moć interpretira u fukoovskoj teoriji.
Tako dolazimo na drugi teren, da onaj - ko ima diskurs
‘smeštanja’ (suđenja, klasifikovanja, tumačenja, zastupanja),
taj izvodi i određenje književne ili umetničke produkcije.
Zato, postavljanje pitanja o identitetima i politici
identiteta tu moć decentrira i vodi ka pitanjima o
savremenosti. Karakteristični problem savremenih teorija
umetnosti, književnosti ili kultura je da više nemamo jedan
zajednički kriterijum po kome prosuđujemo sva dela, već da se
moraju izvoditi različiti kriteriji i iza tih kriterija
različite identifikacije književne ili umetničke prakse. Jer,
a to je politički bitno, ženska umetnost nije manjina sa
pravima unutar muške umetnosti, već postoje različite ženske
umetnosti ili književnosti koje se raskolnički ne mogu dovesti
pod iste kriterijume suđenja muške kao univerzalne umetnosti
ili književnosti. Zato, i muški kao univerzalni kriterijum
počinje da se preispituje u svojoj pojedinačnosti i
heterogenosti.
- Postoje
pristupi koji prividno nevino gledaju na umetnost i
književnost kao da to nisu područja društvenih praksi: borbi,
moći, hegemonija, uticaja, vladanja, regulacija i deregulacija
sveta kroz koji živimo. Naprotiv, umetnost i književnost su
oduvek bili područja borbe za moć. Čak i tradicionalno
govoreći: ko ima prava na projektovanje kriterijuma ‘lepog’
taj ima i moć organizacije društvene svakodnevice. Hegemona
kultura je ona koja diktira književni, umetnički ili estetski
‘identitet’. U svakoj nacionalnoj kulturi (Delez i Gatari su
to jasno razrađivali na primeru Kafke) preslikava se globalna
shema dominacije. U kulturi Srbije to se samo
potvrđuje.
Ko su najčešće
književni kritičari? Pa, to su ljudi koji su najčešće i
urednici, to jest ljudi koji konstruišu i izvode književnu
scenu. Problem je što oni tu scenu konstruišu i izvode kao
nešto što je po prirodi ili po sebi razumljivo, zasnovano na
neupitnim kvalitetima, na samorazumljivim pojavnostima. Ali,
takvi samorazumljivi i neupitni kvaliteti i pojavnosti su
iluzija. Zato, zadatak marginalnih ili drugih teorijskih i
kritičkih praksi, nije samo borba za preuzimanje moći ili
ravnopravno učešće u kontroli moći/hegemonije u kulturi ili
umetnosti, već kritičko, analitičko ili dekonstruktivno
pokazivanje artificijelnosti svake hegemone strategije i
taktike u kulturi, umetnosti, književnosti ili društvu,
odnosno, decentriranje ili relativiziranje stabilnih i
neupitnih odnosa margine i centra.
Pitanje o
‘oblicima života’ u savremenosti i obezbeđivanja egzistencije
marginalnim identitetima se ne dešava tako što će jedna
marginalna grupa da pređe u dominantnu, već je uslovljeno
svešću dominantne grupe o vlastitim granicama i vlastitoj
artificijelnosti. Džudit Batler je to, u jednom od intervjua,
izrazila precizno u odnosu na zamisao roda. Dominantni
heteroseksualni identitet se identifikuje i konstituiše u
odnosu na marginalni homoseksualni. U tom smislu srpski
identitet se, gledamo to na televiziji svaki dan, konstruiše u
odnosu na albanski, muslimanski, hrvatski, mađarski ili čak
zapadni, odnosno, orijentalni. Dakle, valja shvatiti da je reč
o društvenim paradigmama izvođenja, a ne o izvorima prvobitnog
individualnog ili kolektivnog jastva ili
identiteta.
|
|
|
 |
|
| Copyright © 2002 Danas -
preduzeće za novinsko izdavačku delatnost DAN GRAF
d.o.o. |
|
|
|
| |
SADRŽAJ |
|
|
| |
U VIKENDU |
|
|
